zaposljavanje novih radnikaIstraživanje čuvene kompanije “Dunn and Bradstreet” pokazalo je da čak 96% firmi u Americi vremenom propadne zbog lošeg menadžmenta. Da biste bolje razumjeli šta to znači, prikazaćemo 12 razloga zbog kojih biznis najčešće propada. Ovi razlozi rezultat su detaljnog istraživanja poslovanja velikog broja kompanija, koje je sproveo Jessie Hagen iz kompanije “U.S. Bank”.

Iako su ovi podaci vezani za američke kompanije, u našim uslovima mogu biti samo izraženiji i opasniji. Pažljivo analizirajte svaki od ovih faktora i procijenite da li i vama prijeti opasnost u poslovanju. Razlozi su prikazani respektivno u odnosu na uticaj koji imaju na uspješnost poslovanja. Procenat u zagradi znači u kom procentu pomenuti faktor utiče na propadanje nekog biznisa. Komentari u odnosu na pojedine razloge vezani su za situaciju malih i srednjih preduzeća u Bosni i Hercegovini, odnosno kakav uticaj ovi faktori imaju kod nas.

1. (82%) Problemi sa tokom gotovine (cash flow)

Nedostatak gotovine je rak rana i BH preduzeća. Nerazumijevanje kako se upravlja gotovinom je glavni razlog nelikvidnosti većine naših preduzeća. Posebno kod malih preduzetnika, koji pod gotovinom (cash-flow) podrazumijevaju novac koji drže u novčaniku. Upravljanje gotovinom (novcem) je navika koja se stiče od malih nogu, što u Bosni i Hercegovini nije slučaj, jer smo bez obzira na kapitalističku privredu, sviješću pojedinaca i dalje u socijalizmu.

2. (79%) Startuju sa premalo gotovine

Dok u Americi na svaki dolar početnog uloga preduzetnik ima tri dolara na raspolaganju (zbog dostupnih bankarskih kredita), dotle je kod nas to samo 25 centi (zbog rizika poslovanja). A koliko malih preduzeća kod nas propadne zbog nedovoljne podrške na početku, možete samo da zamislite? Pogotovu što kod nas poreski sistem stimuliše propale gigante, a kažnjava mala preduzeća.

3. (78%) Nedovoljno istraživanje i planiranje

Koliko je važno promisliti šta treba da se radi možda je najbolje ilustrovati poslovicom: „Ne žuri ako ideš u pogrešnom smjeru”. Nažalost, zbog nedostatka istraživanja i planiranja, većina firmi u BiH ne samo da ne napreduje, već ide unazad. A najgore je što većina vlasnika preduzeća kod nas uopšte nije svjesna da pogrešno radi i ne pada im napamet da potraže savjet!

4. (73%) Preoptimistični po pitanju očekivane prodaje

Za većinu kompanija u BiH, prodaja je najslabija karika u poslovnom lancu. Većina i nema pravu prodaju, već uglavnom samo isporučuju robu, koju kasnije ne mogu da naplate. A pošto isporučenu robu smatraju prodatom, onda preoptimistički planiraju prodaju, pa tako željene prodajne rezultate ne baziraju na realnim osnovama (jer ne shvataju koliko su loši u prodaji).

5. (77%) Loše i nedefinisano kreiranje cijena

Pošto većina firmi u BiH nema adekvatnu prodaju, takođe nema ni odgovarajuću cjenovnu politiku. Cijene se formiraju ne prema tome koliko je kupac spreman da plati, a konkurencija da dozvoli, već prema fabričkoj-proizvodnoj cijeni, pa zbog neracionalnog snižavanja cijena većina firmi propada, jer su proizvode prodali ispod cijene. A šta da kažemo na to što je u BiH većina tržišta i dalje monopolizirano i da se cijene i dalje namještaju po dogovoru, a ne prema kupcu.

6. (70%) Neuviđanje problema, netraženje pomoći

Pošto su kod nas svi najpametniji, a posebno vlasnici biznisa, nikome ne pada napamet da potraži pomoć. Prije će potpuno propasti, nego da se zapitaju zašto im loše ide, a kod nas je ionako krivac uvijek neko drugi: država, birokratija, kriza, globalizacija… A nemaju ni koga da pitaju, jer je akademska sredina (fakulteti) još uvek u socijalizmu, dok je konsultantska struka još uvek u povoju i na stepenu razvoja podsaharske Afrike.

7. (64%) Minimiziranje važnosti promocije

Kod nas je promocija isto što i „marketing” ili reklama na televiziji Pink, eventualno poneki bilbord. Pošto nemaju odgovarajuću prodaju, većina firmi u BiH nema ni odgovarajući marketing, a tu negdje spada i promocija. I dalje se vjeruje da je najvažnije proizvesti proizvod, a kako će se prodati, o tom potom, razmišljaće se kasnije kad mu dođe vrijeme.

8 (63%) Nedovoljno poslovno iskustvo

A odakle da se dobije to poslovno iskustvo kad smo u kapitalizmu tek desetak godina i to jedva? Veći dio privrede (posebno javne) i dalje funkcioniše po soc-realističkom principu. I dalje vlada dogovorna ekonomija, pa se pravo tržišno iskustvo nema gdje ni steći. Ali stvari se mijenjaju, polako većina firmi dobija jaku konkurenciju koja ih „ujeda”, pa konačno stiču pravo tržišno iskustvo.

9. (58%) Nedelegiranje odgovornosti

Po rangiranju Svetskog ekonomskog foruma, BiH je 135. od 139 zemalja po delegiranju odgovornosti u poslovanju. Koliko je mikro-menadžment (da gazda sve odlučuje) uspješan model upravljanja preduzećima, vidi se po našoj privredi. Koliko se njome loše upravlja, još smo i dobri (da nismo gladni i žedni). Da zahvalimo blizini EU i što nas koliko toliko uvode u red, inače bi, po tome kako se kod nas odlučuje, trebalo da budemo poslednji (u Africi).

10. (56%) Zapošljavanje pogrešnih ljudi

Po tome što imamo prave ljude na pogrešnom mjestu i pogrešne ljude na pravom mjestu smo svjetski rekorderi. Pogrešna kadrovska politika uništila je još socijalističku privredu stare Jugoslavije. Nevjerovatno, ali mito, korupcija, zapošljavanje preko veze kod nas postoji čak i u privatnim firmama. Šokantno je da čak i privatnici zapošljavajući pogrešne ljude i time zdušno rade na svoju štetu.

11. (55%) Nerazumijevanje konkurencije

Kako da razumijete nešto što do skoro niste ni imali? Godinama sam na pitanje da li imate konkurenciju, kao najčešći odgovor vlasnika firmi u BiH dobijao: „Nemamo” ili „Imamo, ali nam ne smeta”. Tek u poslednje vrijeme prestajemo da budemo samoizolovano tržište i konkurencija počinje da se dešava. Nažalost, i dalje je većina BH tržišta monopolizovana i kartelizovana, pa još uvijek vlada dogovorna, a ne tržišna ekonomija.

12. (47%) Oslanjanje na jednog klijenta

Ovo poslednje pitanje u BiH nije tako često, jer se rijetko i oslanja na dugoročne relacije sa klijentima. Do skoro je princip poslovanja u BiH bio „na prepad” (kao pljačka banke), uđeš, izađeš i više te nema. Tek od skoro kompanije gledaju na dugoročna partnerstva, na odnos sa klijentom na duže staze.

Izvor: ekapija.ba